Nekako smo normalnim slijedom kroz komunikaciju sa Smukom, inače, gitaristom benda Zbogom Brus Li, došli do toga da odradimo ovaj virtualni intervju. Zbogom Brus Li je punk rock bend iz Vojvodine koji svoju glazbu kombinira s Pankburašakom muzikom. Više o bendu, nastupima, albumima i prvom dolasku u Split (22.11.) možete pročitati u nastavku.

Mjesto radnje: Online bespuće

Relacija: Split – Novi Sad, Dalmacija – Vojvodina, Hrvatska – Srbija

Ovaj petak dolazite prvi put u Split, a postojite već preko dvadeset godina. Pa prvo pitanje nek ide za splitsku publiku, tko su Zbogom Brus Li i kako je sve počelo?

Pa, vidi … sve je počelo prilično klinački i naivno u doba tužnih 90tih (posle se ispostavilo da i nisu bile baš toliko tužne u poređenju sa ovim ludilom danas). Skupljanje u prostoriji, cuganje, zezancija. Tako su nastale i prve pesme objavljene na demo kaseti 1992., čini mi se … Ekipa je sve to skontala kao dobru zezu i počeli su se skupljati na našim svirkama. Drugačije je sve to tada izgledalo. Nije bilo tog groznog frakcijaštva, nekako smo se svi iz sveta mjuze držali zajedno, pomagali jedni drugima. Mnogo dugujemo starijim kolegama Atheistima, Love Huntersima, a bogami i našim vršnjacima koji su uvek bili tu. Toga više nema, žao mi je klinaca koji počinju baš zbog toga. Svi nešto hoće da su u fazonu da su IN, slabo se poštuje tuđi rad ako nije u željenom fazonu. Malo mi to ide na živac. 1995. smo izbacili prvi album i to nas je ispucalo malo dalje od garaže, posle toga je sve nekako krenulo svojim tokom.

Zašto Pankburaška muzika?

Od samog starta smo koketirali sa tamburicom. Ubacivali smo orkestre na svirke, snimke … Ali definitivno od 2008. i Ukletog Salaša smo usaglasili bučne distorzije i tambure postavili kao jednako bitne u zvuku. Tambura je tradicionalan zvuk koji dolazi sa ovog podneblja. Voleo ti to ili ne, moraš biti sa tamburicom u nekom dodiru, slušaš je za vreme nedeljnog ručka, slavlja, sahrana …

To je jednostavno neko poštovanje tradicije naših prababa i pradeda, a kako smo uvek bili skloni nekoj vrsti eksperimentisanja rešili smo da je iskoristimo u našoj pank rok misiji. Škoti vole gajde, Maori vole one nenormalno dugačke rogove, Austrijanci vole violine a lale obožavaju tamburice, nikako trube! To se ispostavilo kao veoma dobar potez, utemeljili smo pankburaški pravac u muzici i time se opet izdvojili od gomile bendova slične orijentacije. Zahvaljujući tome smo proputovali pola Evrope i svugde smo ostavili veoma dobar utisak.

Kako smo i rekli na samom početku postojite vise od dvadeset godina na sceni. Prošle godine ste izdali live album “Noć živih hitova” te EP “Kokainka” koji se mogu besplatno preuzeti na internetu, kakvi su planovi benda, što publike može očekivati danas kad znamo da praktički malo tko vise sluša Elvisa?

I mi smo svesni da zvukom nismo baš u trendu. Verovatno je to razlog zbog kojeg nikada nećemo biti u top izvođačima iz Srbije. Ali sa druge strane ljudi će nas definitivno po nečemu upamtiti, a to su urnebesni koncerti i baš ta neobična fuzija zvuka. Imam neke ideje da malo promenimo zvuk u narednim izdanjima, ali to definitivno neće biti nešto što je moderno i što se traži na top listama. Bitna je poruka koju emitujemo, a to je kritika besmislenog načina življenja i besmisla postojanja uopšte. U stvari naša muzika je jedan način da pobegneš od svega toga. Dođeš na našu svirku iskačeš se, zaboraviš na sva sranja koja te okružuju, opustiš se.

Ako neko usput još uspe da dokači sarkazam Slavkovih tekstova – misija je uspela! Gomila ljudi shvata naš rad kao infantilan i nedovoljno zreo, ali usprkos tome mi nećemo reći zbogom detinjstvu, jer je ono ipak najlepša stvar koje možemo da se prisetimo. Povodom 20 godina postojanja ubrzo ćemo izdati veliku kolor fotomonografiju koja prati tih 20 godina ludila od samog početka. Zatim, dugo već radimo na dokumentarnom filmu koji je takođe skoro završen. Biće to sve veoma interesantno. Posle toga je izvestan novi album.

Inspirirani političkom situacijom u državi osnovali ste i “Partiju Smeha” s čijom ste himnom “Ha, ha, ha” nastupali na Beoviziji. Kakav je odjek poprimio nastup s obzirom da ste ipak jedan punk rock bend?

Bilo je veoma čudno. Tvrdokorni pankeri su nas odmah iskritikovali, dok nas je šminkerska ekipa mediokriteta iz miljea šou biznisa tamo gledala kao da smo pali sa Marsa. Bilo je interesantno. Eto ti si ukapirao da smo na veoma suptilan način probali da objasnimo širem auditorijumu da su izigrani, nasamareni, izmanipulisani. Naravno da to tamo niko nije ukapirao, gledali su nas kao gomilu pušetravaca koji su tu upali greškom. Nama je Beovizija donela to da za nas čuje i staro i mlado, što smo suštinski i hteli.

Kada govorimo o situaciji na sceni, kako danas stoje stvari u Novom Sadu i koliko poznajete ekipu sa splitske scene? Što reći danas o rock muzici u dvadesetprvom vijeku?

Koliko ja mogu da primetime u NS je autorski rad malo zapao u ćorsokak. Postoji gomila dobrih mlađih bendova, ali ih niko ne šljivi. Sada imamo prostore za svirati, vežbati ali je energetski napon slab. Podrška medija je naravno minimalna ne njihovom krivicom nego krivicom zatupljene većine. Uglavnom sviraju jebeni kaver vikend bendovi ili klasična seljana. Sa druge strane tu je aktuelna beogradska scena rokera intelektualaca protiv kojih zaista nemam ništa protiv, ali po mom mišljenju treba dati šansu i nekakvom drugom pristupu muzici i obraćanju ljudima. Svira se, postoje bluz bendovi, krosover, rep, zaista ima svega i to u veoma većem broju nego ranije ali sve su to komunice u malom. Retko ko ima tu energiju da spoji sve te istomišljenike u jednom muzičkom izrazu.

Ono što sam ja uspeo da ukapiram muvajući se po vašem komšiluku je da je rep-krosover stil muzike doživeo izvestan procvat u Splitu. Verovatno nisam imao prilike i vremena da me neko uputi u omiljeni mi andergraund koga verovatno ima kao i u svakom drugom gradu, nadam se da će me neko bolje upoznati sa tim dok se budemo družili za vikend. Ti bendovi koje sam čuo su odlični, tekstualno savršeni i pričaju slične priče kao i mi ali na stilski drugačiji način. Treba malo da zagrebem površinu mejnstrima i vidim šta se zaista dešava na ulici, tada ću verovatno upotpuniti utisak. Muzika treba da se razvija, kao i sve ostalo. Ali posle svega na posletku shvatiš da je zaista najbitnija dobra pesma, bez obzira kojim stilom je prezentovana.

Kada kreneš sa koncerta kući i u glavi ti se mota pesma koju si čuo na njemu – to je uspeh i uvek će tako biti. Nema veze na koji je način prezentovana, mislim, uvek je poželjnije da bolje i moćnije zvuči. Pesma mora da preživi sezonu, ona mora da ostane. To je po mom mišljenju jedino merilo kvaliteta.

Čujem da vas uz glazbu zanima kazalište, strip, čak ste snimili i album za djecu. Koliko je bitno za glazbenika da poznaje sve pravce umjetnosti i koliko se zapravo možete posvetiti istodobno svemu zajedno?

Upravo je to mač sa dve oštrice koji nas prati sve vreme postojanja. Nikada se nismo mogli stilski odrediti kao pank, metal, hard kor ili, ne znam ni ja, rep bend. Uvek smo stilski bili nekako svoji i muvali se sa raznim načinima zezancije. Uzor nam je pri tome u mnogome bio rad Frenka Zape, zaista retkog renesansnog lika moderne umetnosti. Teško je pratiti sve što se događa, pogotovo u današnje vreme.

Sve leti brzo, prebrzo. Ljudi se brzo menjaju iz ovoga u ono, povuče ih ta brzina življenja. Ne možeš dotaći sve, a voleo bih. Na kraju ispadne da si površan, a ti si samo radoznao da sve dotakneš. Ne kažem da je to greška, ali ipak za neku svestranost ti danas treba tri redovna života. Puno je svega. Treba znati, treba pratiti, ali ipak se treba fokusirati na neku svoju ideju i gurati je dok ne odlepiš. To je jedini način da nešto uradiš.

Za kraj, koje je boje žuti fićo i kako će Zbogom Brus Li zagrijati publiku u Kocki u ovom studenom mjesecu?

Ha, pa fića je za mene uvek bele boje sa srebrnim metalnim delovima, osim ako nije plavo beli a ako takvog ugledaš – beži!

Slavko će, izvesno, publiku raspaliti svojim zmijskim telom u performansu degutantnog striptiza. Tamburaška sekcija “Pijane i lako drogirane noći” će dotaći srce publike svojim setnim tradicionalima, a svi zajedno ćemo vas propisno razdrmati muzikom za ples. Obucite plesne cipelice, popite koju više i prepustite se čistokrvnoj zabavi, sve ostalo je manje bitno … Živeli!

dispet.org

Izložba pod nazivom KONFERENCIJA DRUŠTVENIH GRUPA rad je srpskog umjetnika Žolta Kovača koji će za ovu priliku oslikati zidove galerije PRAKTIKA. Izložba se otvara u utorak, 22.listopada s početkom u 21 sat. Za vrijeme postavljanja izložbe obavili smo kratak razgovor sa Žoltom kojeg ste već mogli pobliže upoznati i kroz tekstove koje je pisao za Dišpet.

Napokon ponovno u Splitu, ovog puta zbog postavljanja izložbe „Konferencija društvenih grupa“ u galeriji Praktika, što posjetitelj može očekivati na izložbi?

Može očekivati dvadesetak figura u prirodnoj veličini nacrtanih na zidu ugljenom. Ove figure su predstavnici različitih društvenih grupa i mirno stoje jedna pored druge, kao da se fotografišu zajedno. Zamislio sam konferenciju društvenih grupa, mesto na kome bi svi različiti činioci nekog društva govorili o svojim potrebama, pogledima na svet i željama. Nakon ovakvog skupa bi se uradila jedna zajednička fotografija.

Napisao si da se svako društvo sastoji od različitih društvenih grupa sa različitim pogledima na svijet, različitim potrebama i ciljevima. Jasno je i da nitko nema pravo na monopol nad istinom. Koja je tvoja istina? Kako danas gledano očima umjetnika ili pojedinca promatraš društvo?

Društvo posmatram kao jedan dinamičan proces koji može i mora da se menja u skladu sa potrebama građana. Danas se može reći da je društvo tačno onakvo kakvim ga građani naprave, a biti građanin znači biti društveno aktivan. Čini mi se da nisu svi svesni toga.

Kažeš da je danas u velikoj mjeri drugačije biti umjetnik nego što je to bilo prije. Kakva je danas pozicija umjetnika u društvu?

Umetnik ja danas javni intelektualac, neko ko promišlja događaje i procese i govori o njima putem kanala umetničkog izražavanja na način na koji npr. političar ne može. To podrazumeva da umetnik zaista ima šta da kaže i da je aktivan učesnik u društvenim procesima. Umetnost izlazi iz polja samodovoljnog, iz polja estetike koja se podrazumeva, iz eskapizma u koji ponekad ume da potone i ponovo dobija ulogu i funkciju koje su usko vezane za društveni kontekst. Umetnost je ponajviše komunkacija.

Na mnogim svojim izložbama direktno komuniciraš s posjetiteljima, smatraš li da danas umjetnik ne može samo kroz svoj postav komunicirati i da treba na jedan način mnogo više od toga da se potakne publika ili čak kritika?

Ako umetnik ima nešto da kaže, onda često nije više dovoljan samo umetnički izraz i postavka u galeriji, već se ideje koje umetnik zastupa mogu i moraju komunicirati i putem drugih kanala komunikacija. Pošto je i umetnik sam zadužen za svoju istinu kao i bilo ko drugi, ako zaista veruje u ono što govori putem umetnosti, onda o tome može da govori i na druge načine. To se poklapa sa idejom da je umetnik javni intelektualac i da je umetnost komunikacija.

Danas smo razgovarali o glazbi. Rekao si da u sadašnjem vremenu imaš osjećaj da je rock glazba na izdisaju, nema pomaka. Znajući da sviraš u Jarbolima, kako danas uspjeva jedan rock bend?

Sve teže. Čini mi se da se rock muzika pridružuje drugim žanrovima koji su na neki način prevaziđeni. Tačnije, kao da su prošli vreme i razlozi rock buntovništva. Društvo ide dalje, a rock postaje jedan njen fenomen. To ne znači da će rock muzika prestati da postoji, ali će iz mainstreama ući dublje u supkulturne vode. Ili će morati da se dodatno promeni, mutira, možda malo ukloni gitaru iz centra pažnje ne bi li opstala, a to onda više neće biti ta rock muzika o kojoj pričamo. Nema tu nekog žaljenja, to je više konstatacija. Što se Jarbola tiče, žilava je to grupa ljudi, ostaje da vidimo da li je dovoljno fleksibilna. Jarboli neizmerno uživaju u sviranju i oni rade ono čega je sve manje, a to je jedno neposredno rokenrol iskustvo, pomalo eklektično, teško za etiketiranje, dinamično, buntovno, to je spoj gitarskog zvuka i dubokog gruva, aktuelnih i poetizovanih poruka, čas ljutito, čas ljubavno.

U svojim tekstovima si mnogo pisao o važnosti odnosa među ljudima i komunikaciji. Misliš da ljudi danas gledaju samo crno bijelo, da su prestatični?

Negde sam čitao da sada čovečanstvo po prvi put većinski živi u gradovima. Do polovine ovog veka će verovatno ta cifra biti blizu 70%. To je jedna ozbiljna tranzicija, koja vuče sa sobom ne samo promenu mesta života, već podrazumeva potpuno nove odnose. U gradu je sve veštačko, asfalt, zgrade, automobili, čak je i park veštački jer je dizajniran. Ranije, dok je čovek živeo bliže prirodi, stvari su umele da budu crno-bele. Kad je suša ili mraz, to direktno utiče na život, u smislu da neće biti hrane, na primer. U gradu kad je suša ili mraz mi idemo na posao, to je samo prolazna pojava. Količina interakcije među ljudima u ruralnoj sredini je bila svedena na porodicu, komšije i ponekog neznanca. U gradu svakodnevno srećemo i komuniciramo sa stotinama nepoznatih ljudi. Set odnosa je potpuno drugačiji u gradu, stvari više nisu crno-bele i jasno je da na malom prostoru živi mnogo različitih ljudi sa različitim pogledima na svet, različitim potrebama i željama. Nisu još svi svesni toga i nije se još u potpunosti desila ta tranzicija sa ruralnog načina razmišljanja na urbani. O tome se radi na ovoj izložbi. Ne postoji Istina sa velikim I, ne postoje univerzalne vrednosti. Baš zato moramo biti spremni da budemo društveno angažovani i da se borimo za našu istinu, ali sa svešću da ona nije niti dobra niti primenjiva za sve. Ako se mi ne borimo za ono što mi mislimo da je ispravno, zašto bi to neko drugi radio? Za tog drugog je nešto drugo ispravno.

Kroz svoje radove često otvaraš pitanja koja nisu omiljena ili se mnogo puta stavljaju pod tapet. Koliko misliš da time prodireš do ljudi i gdje je ta kritična masa koja se toliko spominja, a nitko je i ne vidi da je praktički postala mit?

Ja verujem u male konstruktivne promene, ne očekujem brze promene, ali jedino što mi se čini kao ispravno je raditi na onome za šta mislite da je ispravno. Akcenat bih stavio na RADITI, naspram ČEKATI da nam bude bolje.

Za kraj, da ne duljimo mnogo i da nastaviš s postavom izložbe jedno zeznuto pitanje. Umjetnik, basist, otac, čovjek, građanin, tko je zapravo Žolt Kovač?

Žolt Kovač je osoba koja pokušava da bude prisutna u sopstvenom životu, da živi život u njegovoj celovitosti, a ta celovitost se ogleda u multiplikovanim identitetima za koji verujem da svi imamo, a da pri tom bude otvorena za novo. Na primer, biti otac nije data stvar, na tome treba raditi kao i na bilo čemu drugom. Odnos sa detetom se gradi, u to se mora ulagati vreme, tačnije, kvalitetno vreme, vreme u kom ste prisutni mentalno, ne samo fizički. Isto je sa svim ostalim stvarima.

Žolt Kovač

Rođen u Pančevu 1975. godine. Nakon završene Matematičke gimnazije studirao Fakultet likovnih umjetnosti u Beogradu. Magistrirao na istom fakultetu. Pohađao Školu za povijest i teoriju slike pri Centru za suvremenu umjetnost Beograd. Trenutno na doktorskom umjetničkom studiju na Fakultetu likovnih umjetnosti u Beogradu. Izlagao na 14 samostalnih i više skupnih izložbi u zemlji i inozemstvu (Slovenija, Njemačka, Austrija, Norveška, Poljska, Slovačka, Mađarska, Francuska, Češka, Estonija, Grčka, Rusija, Makedonija). Suosnivač i urednik online magazina za suvremenu umjetnost Supervizuelna (www.supervizuelna.com). Svira bas gitaru u beogradskoj grupi Jarboli. Zaposlen kao predavač na Visokoj školi strukovnih studija Beogradska politehnika na predmetima Crtanje, Slikanje i Multimedijalne prezentacije. Živi u Beogradu.

NMG @ PRAKTIKA ciklus je samostalnih izložbi mladih suvremenih vizualnih umjetnika, koji vodi Natasha Kadin u sklopu kustoske platforme New Media Gallery koja pruža konceptualnu, organizacijsku, tehničku i logističku pomoć mladim umjetnicima prilikom postavljanja njihovih samostalnih izložbi, te radi na umrežavanju i suradnji mladih hrvatskih umjetnika s onima iz inozemstva.

dispet.org

Zbogom Brus Li: Iskačite se, zaboravite na sva sranja i opustite se

Intervju sa Žoltom Kovačem u galeriji Praktika