Nekako smo normalnim slijedom kroz komunikaciju sa Smukom, inače, gitaristom benda Zbogom Brus Li, došli do toga da odradimo ovaj virtualni intervju. Zbogom Brus Li je punk rock bend iz Vojvodine koji svoju glazbu kombinira s Pankburašakom muzikom. Više o bendu, nastupima, albumima i prvom dolasku u Split (22.11.) možete pročitati u nastavku.
Mjesto radnje: Online bespuće
Relacija: Split – Novi Sad, Dalmacija – Vojvodina, Hrvatska – Srbija
Ovaj petak dolazite prvi put u Split, a postojite već preko dvadeset godina. Pa prvo pitanje nek ide za splitsku publiku, tko su Zbogom Brus Li i kako je sve počelo?
Pa, vidi … sve je počelo prilično klinački i naivno u doba tužnih 90tih (posle se ispostavilo da i nisu bile baš toliko tužne u poređenju sa ovim ludilom danas). Skupljanje u prostoriji, cuganje, zezancija. Tako su nastale i prve pesme objavljene na demo kaseti 1992., čini mi se … Ekipa je sve to skontala kao dobru zezu i počeli su se skupljati na našim svirkama. Drugačije je sve to tada izgledalo. Nije bilo tog groznog frakcijaštva, nekako smo se svi iz sveta mjuze držali zajedno, pomagali jedni drugima. Mnogo dugujemo starijim kolegama Atheistima, Love Huntersima, a bogami i našim vršnjacima koji su uvek bili tu. Toga više nema, žao mi je klinaca koji počinju baš zbog toga. Svi nešto hoće da su u fazonu da su IN, slabo se poštuje tuđi rad ako nije u željenom fazonu. Malo mi to ide na živac. 1995. smo izbacili prvi album i to nas je ispucalo malo dalje od garaže, posle toga je sve nekako krenulo svojim tokom.
Zašto Pankburaška muzika?
Od samog starta smo koketirali sa tamburicom. Ubacivali smo orkestre na svirke, snimke … Ali definitivno od 2008. i Ukletog Salaša smo usaglasili bučne distorzije i tambure postavili kao jednako bitne u zvuku. Tambura je tradicionalan zvuk koji dolazi sa ovog podneblja. Voleo ti to ili ne, moraš biti sa tamburicom u nekom dodiru, slušaš je za vreme nedeljnog ručka, slavlja, sahrana …
To je jednostavno neko poštovanje tradicije naših prababa i pradeda, a kako smo uvek bili skloni nekoj vrsti eksperimentisanja rešili smo da je iskoristimo u našoj pank rok misiji. Škoti vole gajde, Maori vole one nenormalno dugačke rogove, Austrijanci vole violine a lale obožavaju tamburice, nikako trube! To se ispostavilo kao veoma dobar potez, utemeljili smo pankburaški pravac u muzici i time se opet izdvojili od gomile bendova slične orijentacije. Zahvaljujući tome smo proputovali pola Evrope i svugde smo ostavili veoma dobar utisak.
Kako smo i rekli na samom početku postojite vise od dvadeset godina na sceni. Prošle godine ste izdali live album “Noć živih hitova” te EP “Kokainka” koji se mogu besplatno preuzeti na internetu, kakvi su planovi benda, što publike može očekivati danas kad znamo da praktički malo tko vise sluša Elvisa?
I mi smo svesni da zvukom nismo baš u trendu. Verovatno je to razlog zbog kojeg nikada nećemo biti u top izvođačima iz Srbije. Ali sa druge strane ljudi će nas definitivno po nečemu upamtiti, a to su urnebesni koncerti i baš ta neobična fuzija zvuka. Imam neke ideje da malo promenimo zvuk u narednim izdanjima, ali to definitivno neće biti nešto što je moderno i što se traži na top listama. Bitna je poruka koju emitujemo, a to je kritika besmislenog načina življenja i besmisla postojanja uopšte. U stvari naša muzika je jedan način da pobegneš od svega toga. Dođeš na našu svirku iskačeš se, zaboraviš na sva sranja koja te okružuju, opustiš se.
Ako neko usput još uspe da dokači sarkazam Slavkovih tekstova – misija je uspela! Gomila ljudi shvata naš rad kao infantilan i nedovoljno zreo, ali usprkos tome mi nećemo reći zbogom detinjstvu, jer je ono ipak najlepša stvar koje možemo da se prisetimo. Povodom 20 godina postojanja ubrzo ćemo izdati veliku kolor fotomonografiju koja prati tih 20 godina ludila od samog početka. Zatim, dugo već radimo na dokumentarnom filmu koji je takođe skoro završen. Biće to sve veoma interesantno. Posle toga je izvestan novi album.
Inspirirani političkom situacijom u državi osnovali ste i “Partiju Smeha” s čijom ste himnom “Ha, ha, ha” nastupali na Beoviziji. Kakav je odjek poprimio nastup s obzirom da ste ipak jedan punk rock bend?
Bilo je veoma čudno. Tvrdokorni pankeri su nas odmah iskritikovali, dok nas je šminkerska ekipa mediokriteta iz miljea šou biznisa tamo gledala kao da smo pali sa Marsa. Bilo je interesantno. Eto ti si ukapirao da smo na veoma suptilan način probali da objasnimo širem auditorijumu da su izigrani, nasamareni, izmanipulisani. Naravno da to tamo niko nije ukapirao, gledali su nas kao gomilu pušetravaca koji su tu upali greškom. Nama je Beovizija donela to da za nas čuje i staro i mlado, što smo suštinski i hteli.
Kada govorimo o situaciji na sceni, kako danas stoje stvari u Novom Sadu i koliko poznajete ekipu sa splitske scene? Što reći danas o rock muzici u dvadesetprvom vijeku?
Koliko ja mogu da primetime u NS je autorski rad malo zapao u ćorsokak. Postoji gomila dobrih mlađih bendova, ali ih niko ne šljivi. Sada imamo prostore za svirati, vežbati ali je energetski napon slab. Podrška medija je naravno minimalna ne njihovom krivicom nego krivicom zatupljene većine. Uglavnom sviraju jebeni kaver vikend bendovi ili klasična seljana. Sa druge strane tu je aktuelna beogradska scena rokera intelektualaca protiv kojih zaista nemam ništa protiv, ali po mom mišljenju treba dati šansu i nekakvom drugom pristupu muzici i obraćanju ljudima. Svira se, postoje bluz bendovi, krosover, rep, zaista ima svega i to u veoma većem broju nego ranije ali sve su to komunice u malom. Retko ko ima tu energiju da spoji sve te istomišljenike u jednom muzičkom izrazu.
Ono što sam ja uspeo da ukapiram muvajući se po vašem komšiluku je da je rep-krosover stil muzike doživeo izvestan procvat u Splitu. Verovatno nisam imao prilike i vremena da me neko uputi u omiljeni mi andergraund koga verovatno ima kao i u svakom drugom gradu, nadam se da će me neko bolje upoznati sa tim dok se budemo družili za vikend. Ti bendovi koje sam čuo su odlični, tekstualno savršeni i pričaju slične priče kao i mi ali na stilski drugačiji način. Treba malo da zagrebem površinu mejnstrima i vidim šta se zaista dešava na ulici, tada ću verovatno upotpuniti utisak. Muzika treba da se razvija, kao i sve ostalo. Ali posle svega na posletku shvatiš da je zaista najbitnija dobra pesma, bez obzira kojim stilom je prezentovana.
Kada kreneš sa koncerta kući i u glavi ti se mota pesma koju si čuo na njemu – to je uspeh i uvek će tako biti. Nema veze na koji je način prezentovana, mislim, uvek je poželjnije da bolje i moćnije zvuči. Pesma mora da preživi sezonu, ona mora da ostane. To je po mom mišljenju jedino merilo kvaliteta.
Čujem da vas uz glazbu zanima kazalište, strip, čak ste snimili i album za djecu. Koliko je bitno za glazbenika da poznaje sve pravce umjetnosti i koliko se zapravo možete posvetiti istodobno svemu zajedno?
Upravo je to mač sa dve oštrice koji nas prati sve vreme postojanja. Nikada se nismo mogli stilski odrediti kao pank, metal, hard kor ili, ne znam ni ja, rep bend. Uvek smo stilski bili nekako svoji i muvali se sa raznim načinima zezancije. Uzor nam je pri tome u mnogome bio rad Frenka Zape, zaista retkog renesansnog lika moderne umetnosti. Teško je pratiti sve što se događa, pogotovo u današnje vreme.
Sve leti brzo, prebrzo. Ljudi se brzo menjaju iz ovoga u ono, povuče ih ta brzina življenja. Ne možeš dotaći sve, a voleo bih. Na kraju ispadne da si površan, a ti si samo radoznao da sve dotakneš. Ne kažem da je to greška, ali ipak za neku svestranost ti danas treba tri redovna života. Puno je svega. Treba znati, treba pratiti, ali ipak se treba fokusirati na neku svoju ideju i gurati je dok ne odlepiš. To je jedini način da nešto uradiš.
Za kraj, koje je boje žuti fićo i kako će Zbogom Brus Li zagrijati publiku u Kocki u ovom studenom mjesecu?
Ha, pa fića je za mene uvek bele boje sa srebrnim metalnim delovima, osim ako nije plavo beli a ako takvog ugledaš – beži!
Slavko će, izvesno, publiku raspaliti svojim zmijskim telom u performansu degutantnog striptiza. Tamburaška sekcija “Pijane i lako drogirane noći” će dotaći srce publike svojim setnim tradicionalima, a svi zajedno ćemo vas propisno razdrmati muzikom za ples. Obucite plesne cipelice, popite koju više i prepustite se čistokrvnoj zabavi, sve ostalo je manje bitno … Živeli!
